Marjan Čakarević

MORA DA IH BUDE DVOJE


(Čarna Popović, Autokanibalizam, Matica srpska, Novi Sad, 2010)

          Ime Čarne Popović zavrtelo se u poslednjih godina na književnoj sceni, prvo samom svojom zvučnošću (Čarna!), a potom i pesmama po periodici. Ona je počela da biva podrazumevana u delu pesničko-boemskog sveta kao pik u trilingu dama (Ristović, Topić, Popović), ali je ubrzo napustila status statistkinje u književnom životu i potvrdila se poezijom. Utoliko svežina njenog prvenca Autokanibalizam, za sve one koji prate savremenu srpsku poeziju, ne može da predstavlja nikakvo iznenađenje.
          Knjiga Autokanibalizam interesantna je na nekoliko načina. Pre svega, reč je o autorki koja najavljuje novu generaciju u srpskoj poeziji, nova pesnička i egzistencijalna iskustva, nov odnos prema poeziji. Naime, budući da sam sa Čarnom prijatelj na Fejsbuku, imam mogućnost da pratim njene aktivnosti na toj mreži. Mada ovo činim retko, tj. nikako, za potrebe ovog prikaza sam prošetao po njenom profilu. Postovi tipa: „Šta reći a ne posrnuti!“, „Bljuzgavica: pravo vreme da se osećate kao šerif dok hodate” ili „Ljubav je naša slabost u kojoj pokazujemo koliko bismo jaki mogli da budemo” (biram samo one najnovije), mogli bi da se bez problema razumeju i kao (manje ili više uspeli) stihovi, odnosno poetske maksime. Kad je reč o poslednjem navodu, njega ili njemu slične, onaj ko bude čitao knjigu Autokanibalizam, može koristiti kao putokaz za razumevanje ili dodatak pesmama sa ljubavnom tematikom. U slučaju Čarne Popović, a njeno se iskustvo može smatrati paradigmatičnim za najnoviju generaciju, očigledno je da se odnos prema poetskom suštinski izmenio. Ukoliko poezija/poetsko podrazumevaju javnost, onima koji su izvan pomenutih društvenih tokova i mreža (koje nisu potpuno javne, i svima nisu svi dostupni), Čarnina poezija ili preciznije njeno poetsko može ostati jednim delom zatvoreno. Ovim ne želim da kažem da knjigu Autokanibalizam ne može da čita, recimo Miodrag Pavlović, pa i da uživa u njoj, reč je o tome da svi konteksti koje ova poezija podrazumeva, da veze koje uspostavlja sa izvantekstualnom stvarnošću, a koje su manje ili više relevantne za razumevanje teksta, niti su, niti će biti dostupni svima koji žele da se tom poezijom bave. Sami pesnici i pesnikinje i ne moraju toliko biti svesni te činjenice, koliko ona stavlja tumača u ne tako ugodnu poziciju.
          Sama knjiga Čarne Popović upravo i jeste proizvod epohe krcate informacijama, statusima, identitetima. Iako bi se kao tematsko-motivska dominanta mogli navesti međuljudski, pre svega ljubavni odnosi, a u formalno-poetičkom smislu insistiranje na nasleđu istorijske avangarde, pesme je teško podvesti pod jedan zajednički sadržalac, one se menjaju brzinom promene statusa na Fejsbuku. Čarna Popović se u ovome ukazuje kao nekakva praunuka Rastka Petrovića i Majakovskog, mlada, sa izoštrenom emotivnom percepcijom lirska subjektica, koja se ne plaši sveta, otuđenja, statusa poezije u savremenom društvu, nego mu, tom svetu, pristupa sa otvorenošću, ne štedi ga, kao ni sebe, malo deli, malo prima šamare od njega, ali ga prihvata čista srca i bez kalkulacija. Iskrenost i brzina ponekad vode i u brzopletost, a ova, naravno, dovodi i do neujednačenosti, poetičko-stilske, ali i kvalitativne. Ipak, bez obzira na mestimične padove, lomatanje usled prevelike brzine, značaj ove knjige nijednog trenutka nije sporan.
          Sve ovo je moguće videti već od prvog ciklusa. Naslov „Najbolje ništa” sugeriše da status ne treba menjati, da je najbolje ništa ne raditi, ali samo navođenje odnosa, svest o njima, u stvari jeste stav. Kada (ženski) subjekat u prvoj pesmi „Javno dobro” kaže da slika koju bi mogla da naslika „vredi samo 873 reči”, jasno je da status javnog dobra više nije isti, bilo da je reč o slici ili o rečima, a pogotovo o poeziji. Ali istovremeno, činjenica date pesme subverzivno deluje na ovaj iskaz: uprkos tome što se vrednost svega osipa, pa slika više ne vredi 1000 nego 873 reči, pesma je tu. Ovakve autosubverzije i jesu autokanibalizam: svet, ličnosti, identiteti, statusi koji sebe proizvode u sve većim količinama, već u tom činu sebe gutaju.
          U pesmi „Kad se pisci dogovaraju” iz istog ciklusa postoji poigravanje sa motivom druženja pisaca, sa komunikacijom uopšte u savremenom društvu, reč je o nekakvim mimoilaženjima, iskliznućima: „taguju se neka/ drveća,/ kineske/ prodavnice”. Na stranu ovde malo nespretno „neka drveća” umesto „neko drveće”, zaključak do kojeg se dolazi kaže: „Što više mogućnosti za komunikaciju,/ to više nesporazuma”. Ova konstatacija-antireklama, iako na prvi pogled duhovita, ipak je duhovita za jednokratnu upotrebu, što je, takođe, svojevrstan autokanibalizam.
          Nešto slično bi se moglo reći i za ciklus „Idu dani”. On predstavlja, u sedam pesama za sedam dana, ispevano tinejdžersko-adolescentsko odljubljivanje. Iz dana u dan, subjektica se na vickast način oprašta od Njega, ali utisak koji ovaj odnos ostavlja ne traje bitno duže od tog odljubljivanja. Pojednostavljeno rečeno, neko ko se zaista voli ne može nestati za sedam dana. Subjektica se bori između privlačnosti i odbojnosti, taj odnos nije suštinski razrešen na kraju, opis vođenja ljubavi u „Danu četvrtom” jeste svakako duhovit, ali ukupan utisak ove poeme je fejsbukovski, laka promena statusa dovodi do zaboravljanja prethodnog.
          Ciklus „Hermeneutika” jeste niz oneobičenih sličica iz svakodnevice, kojima je glavna karakteristika da lirski subjekat ide protiv podrazumevanog i očekivanog. Bilo da je u pitanju devojka koja u pesmi „Namršten, popustljivi šamar” nakon svakodnevnih šamaranja odjednom zatraži još jedan, ili ona koja u pesmi „Krvotok ushićenog aplauza” aplaudira u bioskopu kada svi sede mirno, ili ničim izazvano postojanje kao takvo u pesmi „Tako je obavezna ova neobaveza”, sve emotivno-egzistencijalne situacije ciklusa „Hermeneutika” jesu male pobune protiv sistema.
          Najduži i najambiciozniji ciklus „Ova pesma nema oštrih zuba” zahvata polovinu knjige i predstavlja kolaž raznovrsnih prizora i odnosa. Otvorenost i dinamičnost sa kojima se prihvataju i upijaju najrazličitiji utisci tek u ovom ciklusu dobijaju svoj pravi oblik, čine ovu knjigu autentičnom poezijom. Naročito pesme nešto dužeg daha, kakve su one sa početka ciklusa „Iz samo jednog ugla”, „Autokanibalizam”, „Može biti samo jedan (MBS1)”, i posebno „Bo Makedonija”, zapravo su pravi pesnički napor, pokret, promišljanje određenih motiva, ne reagovanje “na keca”. Takva je pesma „Bo Makedonija”: „Makedonija,/ zemlja bogata vinogradima i/ strašilima drečavih boja/ Slikar na njih nije zaboravio,/ dok sunce i oblaci daju vinu pri dnu/ svetlu a na površini/ tamnu boju./ Što ga više piješ, sunca je sve više.// Makedonija,/ zemlja mala kao palčica na džinu,/ kao pinokio u votki,/ ne ume da laže./ Preći je pešaka,/ a ne biti sunce: to e golema rabota.” I ova pesma, kao i „Može biti samo jedan (MBS1)”, lepi su primeri lirske metageografije: određene oblasti, sa ljudima, običajima, mentalitetom, meteorologijom izdižu se na nivo univerzalnih ljudskih istina.
          Pesma „Antidijeta” je antiljubavni recept, poigravanje sa programima za mršavljenje: telo ljubavnika se secka i priprema po tačno navedenoj kulinarskoj proceduri: „U nedelju/ sendvič sa kečapom od tvoje krvi,/ pršutom sa tvojih rebara,/ margarinom sa tvoje kože,/ paradajzom iz bašte,/ kačkavaljem sa rupicama od tvojih pora,/ pa sve to stavimo/ u rernu između nogu.” Ovaj kanibalizam jeste dekonstrukcija ne samo dijet-savetnika, nego, preko (bukvalne) dekonstukcije tela (ljubavnika), i dekonstrukcija same ljubavi. Preciznost i istrajnost u ovom procesu grade upečatljiv antilirski prizor, a nadrealistički humor kao osnovni sastojak pesme svedoči o avangardnom zaleđu poetike Čarne Popović. 
          Među najuspelije pesme ide i „San Majakovskog”. Sasvim na tragu velike pobune, u svakom smislu velikog Rusa, lirska situacija podrazumeva krajnje nekonvencionalan ljubavni trougao. Od savršene ironičnosti uvodnog stiha: „Nežni! Vi ljubav stavljate na violinu!”, preko kapricioznog ludizma sa daškom melanholije u opisu odnosa: „Ja volim njega/ On voli mene/ Volim i nju/ A ona mene ne/ Kaže da me voli, ali ne verujem joj”, do nadrealističkog ili futurističkog razrešenja odnosa u finalu: „Imali smo samo jedan čaršav/ Ako se pokrijem, otkriću ih/ Ako ih otkrijem, zgadiće mi se/ On je zaspao, ona je žvakala žvaku/ Okrenula se ka meni i ubacila mi žvaku u usta”. Odnos između para On-Ona, u osnovi pretvoran, navodi se usputno, bez bilo kakvog psihologiziranja, a subjektica koja prozire taj odnos, podseća najviše na pametnu decu iz knjiga i filmova koja se bore protiv laži odraslih. Tako se, ispod nadrealne egzistencijalne situacije, nazire zapravo mnogo dublji konflikt, to jest, slute se laži na koje se pristaje i zapaljivost koja preti iz poštovanja konvencija u (ljubavnim) odnosima. 
          Možda najzanimljivija pesma u ovom ciklusu jeste „Čas anatomije”: “u mojim mišićima/ nema žila krvi mesa/ sve u njima je/ strast// ne rasprostire se/ do periferija/ tela// ne teče uzalud/ ne truli kao/meso/ već strast čini/ mene// i što sam duže bez/ žila/ krvi/ mesa// jače i stvarnije/ volim”. Važnost ove pesme može se pratiti i grafički, budući da je razmak između stihova u strofama udvostručen, kao razmak između strofa, dok je i razmak između strofa dodatno udvojen. A ovo stidljivo, umanjeno „volim” na kraju pesme, u njemu se u stvari krije suština lirskog bića Čarne Popović. Jer za ljubav, ne za Fejsbuk mi smo stvoreni, svi mi pa i Čarna, i uvek kada se odmakne od mudrosti „za poneti” i kada ne sprovodi poetiku statusa, Čarna, kao u ovoj pesmi, dolazi do autentične poezije.
          Još jedan nivo ove knjige mogao bi biti analiziran, a to je pravopis. Avangarda je ostavila potonjim epohama u nasleđe rušenje svih konvencija, između ostalog i pravopisnih. Ono podrazumeva odsustvo interpunkcije i velikih slova, odnosno sasvim slobodno korišćenje istih, što je zajedno sa, iz prethodnih stilskih formacija preuzetim opkoračenjem pesnicima dalo slobodu da tekst pravopisno i sintaksički uređuju isključivo po sopstvenom sluhu. Neoavangarda i lom u jeziku su ove trendove dodatno radikalizovali, pa se tako kasnije stvorio varljiv i u osnovi pogrešan utisak da apsolutno svaka pesma podnosi apsolutno svaku interpunkciju. Avangarda i neoavangarda za takav odnos imaju suštinski razlog, naročito u društveno-kulturnim kontekstima u kojima nastaju, ali i kada su ove formacije u pitanju, u odnosu prema pravopisnim i sintaksičkim konvencijama postoji, makar kod izrazitijih predstavnika njihovih, doslednost i kakav-takav sistem. Kada je, međutim, reč o prevashodno referencijalnoj i logocentričnoj poeziji novijeg vremena, ne tako retko se stiče utisak da je nepoštovanje pravopisa i sintakse – ničim utemeljena proizvoljnost. Nehaj sa kojim Čarna Popović povremeno pristupa ovim stvarima može biti mladalački hir i pravdati se nekonvencionalnošću ili pak logocentrifugalnom subverzijom unutar teksta, ali ipak preovlađuje utisak da je reč o maloj stilskoj aljkavosti, budući da ovakva iskliznuća ničim ne opravdavaju svoje postojanje. Da ne bude zabune, toga u knjizi ima samo mestimično, po pravilu u slabijim pesmama, i Čarna svakako nije ni najmanje kriva za ovaj gramatičko-pravopisni metež, tek, nije naodmet da ubuduće ima svest i o ovom aspektu teksta. A ja neka i ispadnem glup u društvu što ovakve stvari primećujem, makar ih i pogrešno razumeo.     
          Čarni je svakako nedostajalo nešto više strpljenja da uradi u celini odličnu knjigu, kakve su pojedine pesme u njoj. Pa ipak, i ova brzopletost jeste svedočanstvo pravog talenta. I upravo zbog vere u taj talenat, dozvoljavam sebi nešto više kritičnosti u ovoj prilici, nego što je možda uobičajeno kad su prve knjige u pitanju.